Page 7 - Knjizni blok

sa postignutim poenima, čijih pojedinosti znam neću se fan Alen, Pol Vilijem Lezkejs, Džordž Hau, Albert Kan, Vilijem
nikada setiti, izgubljen onako u ništa manje glasnom še- Mesel, Ludvig Hofman,
gačenju i zveki stotine tanjira, od noževa i viljušaka tu Teodor Fišer, Alfred
i tamo, i uf na sve strane, što je poslužilo da se brzo Bonac, Fric Sumaher,
rasprši moja iluzija sve dok se Berens, Paul
nije ponovila... crvene hrastovine sa severa, kanadske Bruno Šmic, Peter
„Džoni.” jelovine, crvene javorovine, šećerne javor-
ovine, bele borovine sa istoka, zejtinjavog
A onda u jednom trenu, ra- hikorija, tvrdokomog hikorija, američkog Berg, Hans Pelcih,
zumeo sam da je ona moja sablast, širokolisnatog drveta (maple), cmog kestena Bruno Taut, Maks
jedna sedamnaestogodišnjakinja sa sa istoka, teške (ponderosa) borovine, bele Erik Mendelzon,
zlatnom upletenom kosom, živom kao smokve, katalpe sa severa, običnog golog Dominikus Bem,
svetlosna varka, koju sam sreo pre čempresa, američkog slatkog gumijevca, Oto Bartning,
toliko godina, možda još u jednom srednjoameričke hrastovine, kalifomijske Klerk, Fric Heger,
drugom životu, na koju sam ponovo dubovine, mahagonija, Daglasove smokve,
naišao, koja se tu možda takođe pamučnog drveta sa istoka; bilo kakvog zna- Mej, Mišel de
obrela da bi me našla i vratila ka podne izolacije, pločaste, suvozidne, bilo Johan fan der
nekom mome starom izgubljenom ja kakvog izolacionog materijala, od policinena Valter Gropijus,
nekog dana koga nijedan dečak ne ili nečeg drugog; okvira, ragastova, materijala Hanes Majer,
bi nikada zaista mogao da se seti za gitovanje, dvostrukih reza, sigumosnih reza; fan Dezburg,
– nešto što sada pišem a da to da zaboravimo zidne temelje ili temeljne zi- Moholj-Nađ, Teo
stvarno čak i ne razumem premda mi
se sam zvuk i pored toga sviđa. Adolf Los, Laslo
„Sve vreme samo sanjari. Meni se toliko sviđa kako Dudok, J. J. P. Ud,
se smeši kada govori, iako to što kaže nije bogzna šta.” Ritfeld, Vilem Marinus
Što se desilo kada sam shvatio, trenutak potom, da Emil Farenkamp, Gerit
je ova Sablast niko drugi do tavanica sa kupolom, izdignuta Šper, Hajnrih Tesenov,
iznad trpezarije, koja na neki način prenoseći sa posebnom Johanes Kriger, Albert
živošću, od jednog zida tamo do ovog ovde, ispovest jedne
devojke koju više nikada neću vi- Frederik Meve, Valter
deti ili čuti, jednu ispovest na Artur Dejvis, Šarl-
koju ne mogu ni da odgovorim – Ogist Pere, Rene Seržan,
sem ovde, ukoliko se to računa. Garnije, Fransoa Enebik,
Na veliku žalost, moje Saro, Anri Sovaž, Toni
shvatanje izuzetne akustičke di- Rober Male-Stivens, Pijer
namike u toj dvorani nastalo je
sa zadocnjenjem od jedne sekunde, Pol Turnon, Andre Lirka,
došavši u isto vreme sa krajem Nirop, Rože-Anri Eksper,
doba Stivena Kinga,
večere, kad je glas iščezao tako Ragnar Estberg, Martin
neočekivano kao što se i pojavio, Klint, Lars Izrael Valman,
izgubljen u opštem odlaženju, Peder Vilhelm, Jensen
tako da iako sam nastavio da po- Lindgren, Kare Klint,
sa tzv. „književnim proganja-
Belknap Press of Harvard Uni-
Wieland Čarlsa Brokdena Bra-
versity Press, 1996) str. 261,
Candida Hayashi kaže: „Kad
vere (Cambridge, Mass. The
167 U svome veoma sređeno
disanja” iz Raznih godišnjih
uticaj”, objavljenom u Poreklu
napisanom tekstu „Vertikalni
smo već kod toga, šta ćemo
Vokera Persija priča „Metod
una, The Moviegoer (skopdžija)
njem”? Poov Pad kuće Ušera,
Proganjanje Širli Džeksonove,
gledom pratim drugi udaljeni kraj
trpezarije ili red koji se formirao za predavanje poslužav- Herman Gezelijus, Armas
nika, nisam uopšte mogao da nađem devojku čiji bi izraz ili Sonk, Zigfrid Erikson,
sami postupci mogli da odgovaraju takvim osećanjima. Karl Petersen, Lars
Naravno, sablasni glasovi ne moraju zapravo da se Hagen, Edvard Tomson,
oslanjaju isključivo na zasvođenu tavanicu. Oni čak i ne Bauman, Kej Fisker, G. B.
moraju da budu baš glasovi. Elija, Čezare Bacani, Povl
Konačno sam uspostavio vezu sa Ešli. Juče ujutru sam
otišao do njenog stana. Izvana. Ona živi u Venisu. Ima obrve Pijačentini, Antonio Sant
kao da se na njih prosula svetlost. Njen je osmeh, siguran Marčelo Pijačentini, Pio
sam, pretvorio Rim u pepeo. Nikada nisam saznao ko je ona i Pagano, O. Frecoti,
gde smo se ono sreli. Jednog trenutka sam se pitao nije li Anđolo Maconi, Đuzepe
ona onaj glas. Ali pre nego što je izustila i jednu reč, već Lačenz, Đovani Muzijo,
me je držala za ruku i povela kroz svoju kuću do jednog patia Giberd, ser Edvin
zaraslog u banane i gumino drvo. Crno, polutrulo lišće pre-
krivalo je tle ali preko svega toga visio je veliki hengemat. Gilbert Skot, Frederik
Seli smo oboje i ja sam imao želju da pričam. Hteo sam Vilhelm Krajs, Džajls
da je pitam ko je ona, gde smo se to bili sreli pre ovoga, Džon Barnet, Edvin Rikards, H. V. Lenčester,
133 Carls Holden, ser njin, Sergej Čeremajev,